Dobro došli/ Šta je novo / Naslovi / Umetnost / Društvo Redakcija / Standardi / Affiliates-Linkovi

NOVO SLOVO

NOVO SLOVO, ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA

 ART
UMETNOST

Postmoderna umetnost

 


 



Postmoderna Umetnost

Do nedavno, rasprave o postmodernoj umetnosti bile su privilegija štampanih medija. Medjutim, u poslednje vreme sve više je eseja, ogleda i rasprava na tu temu koji se pojavljuju u elektronskom obliku. Obzirom da je internet prilično nekontrolisani medij i da svaki diletant može da iznosi svoje stavove o stvarima koje uopšte ne poznaje, tako da ozbiljni surfer teško može da razlikuje relevantne od nebitnih članaka. Svejedno, ovde ću se baviti samo stavovima onih autora čije mišljenje ima ozbiljan uticaj na formiranje javnog mnenja u kulturi.

Postmoderna umetnost se uglavnom odredjuje u nekoliko teza. Najpre, ozbiljni teoretičari tvrde kako je za klasično stvaralaštvo bila odredjujuća forma ili, pak, skup formi, za moderno stvaralaštvo prema njima bio je odredjujući odsjaj formi (odnosi se na likovna umetnička dela), te da, na kraju postmoderna dela su dovoljna sama sebi, ona su dovoljna time što postoje. Druga bitna odrednica postmoderne je mešavina stilova, žanrova i različitih tehnologija s kojima se delo realizuje. Narvno, postoji još čitav niz različitih odredjenja postmoderne umetnosti, ali se ta odredjanja javljaju parcijalno, kao karakteristična nota nekog teoretičara koji najčešće ne uspeva da nametne svoje mišljenje drugima (rekao bih da nema dovoljno argumenata za to).

Reč postmoderna sve više se upotrebljava u različite svrhe (od umetnosti, preko nauke pa sve do politike). No, ja se zaustavljam ovde samo na planu umetnosti. Kao što za klasicizam nije bila odredjujuća forma ili grupa formi (pri tome teoretičari pod rečju klasicizam podrazumevaju suviše mnogo različitih stilskih epoha; romantizam, na primer), takodje nije tačna teza da je za modernu umetnost bio odredjujući odsjaj forme ili grupe formi. Konačno, uopšte nije tačno da je za postmodernu umetnost odredjujuće delo kao takvo. Ukoliko delo kao takvo prevedemo na uobičajeni kritički ili teorijski jezik, tada se delo kao takvo može da odredi kao: umetnost radi umetnosti. Shvatajući to na ovaj način, smatram da delo kao takvo nije ništa novo niti inovantno, toga je bilo previše često u ranijim epohama.

Mešanje različitih stilova, žanrova i tehnologija u kreiranju umetničkog dela, nije privilegija postmoderne, jer su to činili avangardisti gotovo svih ranijih epoha.

Još jedna od veoma čestih teza o postmodernoj umetnosti mogla bi da se sažme u sledeću konstataciju: postmoderni umetnik (ali i postmoderni čovek uopšte) previše je introvertan, previše je okrenut ka samome sebi i svojoj samoći, pa se zbog toga previše bavi svojim telom kao objektom umetnosti kao što je tetovaža i drugi radovi na telu. Medjutim, radovi na telu su stari koliko i čovek, a kao osobita umetnost javlja se tokom polovine prošlog veka pod nazivom body art ili body works (u krugu tih umetnika stvarali su i neki zaista značajni umetnici).

Jedino što možemo sa priličnom sigurnošću da odredimo kao postmodernu jeste jedno negativno odredjenje: postmoderna umetnost nije moderna umetnost. Postmoderna se dakle odredjuje šta ona nije, zbog toga je to odredjenje negativno. To odredjenje nije netačno, ali ono svakako ne govori o tome šta postmoderna jeste.

Na razmedji dve stilske epohe, a osobito ako se ta razmedja dogadja u vreme svetskih globalnih promena (tehnoloških, političkih i dr.), uglavnom vlada jedan teorijsko kritički haos (ali takav haos postoji i na planu same umetnosti) jer prilično je vidljivo ono što prolazi i odlazi u istoriju, ali još nije vidljivo (bar ne jasno) ono što će da preživi opšte društvene turbulencije. Tako na primer, moderna poezija je dobila svog prvog velikog tumača u knjizi Huga Fridriha Struktura Moderne Lirike. Ukoliko imamo na umu da je moderna lirika otpočela svoju misiju krajem devetnaestog veka, a Fridrihova knjiga se prvi put pojavljuje (publikuje) polovinom dvadesetog veka, to jest u stadijumu veoma razvijene moderne lirike koju su stvarali zaista izuzetni pesnici, tada je lako zaključiti da još nije vreme za donošenje jasnih kriterija za tumačenje postmoderne umetnosti. To ne treba da nas obeshrabri, jer svaki novi prilog na tu temu može da bude višestruko koristan i svrhovit (samo u tom kontekstu treba razumeti ove odlomke iz mog šireg eseja).

                            Nikola Kitanović 

Top  ©2000-2008 NovoSlovo All Rights Reserved, Sva prava su zaštićena