Dobro došli/ Šta je novo / Naslovi / Umetnost / Društvo Redakcija / Standardi / Affiliates-Linkovi

NOVO SLOVO

NOVO SLOVO, ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA

 ART
UMETNOST

Novi Simbolizam

postmodern artwork by artist Nikola Kitanovic, under title: Pollen


 



Novi Simbolizam

Zbog čega volim velike spermatozoide?

 

Primio sam dosta pisama, poziva pa i komentara gde me ljudi pitaju zbog čega se na mojim vizuelnim radovima obavezno vide prilično veliki, stilizovani spermatozoidi. Naravno, ja sam umetnik i ne moram da odgovaram na takva pitanja i ne moram da pridajem važnost tumačenjima onoga što radim. Medjutim, medju tim ljudima ima i onih koji su mi poslati bliski prijatelji, koje iskreno volim i poštujem. Zbog toga ću se potruditi da moj odgovor ne bude odgovor u klasičnom smislu te reči – jer ja neću da tumačim moja dela jer bih tako povredio samoga sebe i svoja uverenja o umetnosti... Zbog toga će se ovaj tekst vratiti u prošlost.

Polovinom šezedesetih godina prošlog veka, u nekim zemljama Zapadne Evrope, pojavila se grupa umetnika koja je na svojim vizuelnim radovima (uglavnom crtežima i pastelima) odslikavala ogromne spermatozodite. Svoje radove su lepili na izloge poznatih prodavncica i javnih institucija. To je izazvalo veliki gnev političara, policije, a upornom medijskom kampanjom stvorio se i gnev gradjana prema tim umetnicima. Što je potraga policije za njima bila intenzivnija, to su i umetnici bivali sve slobodniji, tako da su počeli da odslikavaju murale sa ogromnim spermatozoidima po zidovima javnih zgrada... Naravno, u ceo slučaj su se umešale i tajne službe jer su to smatrali opasnošću po državu... Kada je jedan kritičar napisao da je to ipak umetnost, tada je tek nastao haos. Naime, vlasti su dobro plaćale najuglednije kritičare da u najcenjenijim štampanim medijima pišu protiv toga. Tu se likovna kritika zaista osramotila uključivši se u hajku na umetnike.

Već negde početkom sedamdesetih godina prošlog veka ceo pokret, onemogućen preteranim prisustvom policije i progonima, počeo je da se raspada... Jedan od poslednjih umetnika koji je ostao dosledan tome, pristao je da da inervju za važne novine pod uslovom da mu ime ostane nepomenuto (da i dalje ostane anoniman). Ja ću ovde da parafraziram delove njegovog izlaganja.

Najpre je napomenuo da je sprmatozoid toliko mali da je za njegovo vidjenje potrebno imati najskuplje mikroskope (to je bilo vreme šezdesetih – daleko od današnje tehnologije). Mi spermatozoide primetimo tek kada ih ima na milione i to kao – masu (drugim rečima: spermu). Zatim je nastavio priču da nema baš nikakve razlike izmedju spermatozoida i tadašnjeg savremenog čoveka. Naime, čovek je postao nevidiljiv kao neponovljiva jedinka, jer se našao u kandžama političara, krupnog kapitala i ratnih profitera... Oni su zbog toga odlučili da odslikavaju spermatozoide kao velike, kao znak pobune protiv rata, diskriminacije, netolarancije, gladi, narastajućeg siromaštva i slično...

Nakon njegovog intervjua, dvojica kritičara su našla za shodno da se javno izvinu i da priznaju svoje greške. Medjutim, mnogo uticajniji kritičari, kaoliko zbog toga što su bili plaćeni, toliko i zbog svoga egoizma, počeli su ponovo da negiraju taj pokret (koji se već praktično ugasio) govoreći da je taj pokret bio pobuna bez ideje – tvrdeći kako su pobunjenici znali protiv čega se bune, ali nisu izneli svoj program za čega se ustvari zalažu. Sećam se da su mediji u Bivšoj Jugoslaviji takve teze idiotskih kritičara preneli s odboravanjem. Ja sam tada bio veoma mlad pesnik i kritičar i osećao sam potrebu da reagujem. Napisao sam (i objavio tekst) u kojem sam najpre napao medije u tadašnjoj Jugoslaviji. Naime, meni je gotovo smešno da neko od umetnika očekuje da bude i ideolog. To je jedno. Zatim, ako je neko tako jasno protiv rata, diskriminacije, netolarancije, gladi, marginalizovanja ljudi (za ljude se uglavnom koristio izraz: „mase“) onda je sasvim jasno da se ti umetnici zalažu nešto što je sasvim suprotno protiv čega se oni bore. Dakle, to je: mir, tolerancija, ljubav prema ljudskom biću... itd. Naravno i ja sam imao problema zbog takvih mojih stavova, ali to nije tako važno za ovaj tekst.

Zapitajte se sada, da li se nešto promenulo od sredine šezdesetih godina do danas (osim tehnologije). Ljudi su i dalje – mase. Bunt koji se javio protiv takvog sveta i života, proteklih godina u USA pod nazivom „99%“ takodje se diskvalifikuje kao bezidejan. Veliki štrajkovi i pobune radnika širom Evrope nazivaju se – besmislenim i bezidejnim. Sredstva javnog informisanja sve više zatupljuju ljude, a televizije su prepune nekakvih zatupljujućih i sramotnih „rijaliti šou“ programa. Svaka ideja, koja ne može da se komercijalizije i stavi u funkciju profita, sasvim svesno i tendenciozno se marginalizuje. Bitno je da ljudi ostanu „mase“ odnosno glupavi potrošači. Štaviše, današnje društvo je mnogo konzervativnije i sociološki sve više srlja u srednji vek.

Sada jedna druga tema. Ja sam imao tu sreću da proputujem kroz skoro sve kontinente, da upoznam mnogo ljudi različitih rasa, religija, nacija... Sada već kao stariji čovek iskreno mislim da je ljudsko biće nešto najlepše što postoji na svetu. Neko uživa u moru, neko u planinama, neko u nekim drugim pejzažima. Ja najviše uživam kada dodjem u neki veliki grad, sednem na klupu i posmatram ljude. Zahvalan sam Bogu (ili Bogovima) što sam imao prilike da vidim toliko lepote.

Kada povežemo ove dve priče moguće je mnogo jasnije sagledati moje radove. Ja se iskreno i od sveg srca bunim protiv svetskog poretka koji je takav kakav jeste i zbog toga su stilizovani spermatozoidi na mojim slikama tako veliki – jer svaki „običan“ čovek je zapravo veliki na svoj način. Na drugoj strani, kroz figure ljudskih bića (bilo žena ili muškaraca, svejedno) ja želim da ukažem da je LEPOTA tu oko nas i u nama.

Neko će i dalje u mojim vizuelnim radovima da vidi samo „pornografiju“ neko će da vidi nešto drugo. To je sasvim uredu, svako ima pravo na svoje vidjenje, ali niko nema prava da svoje vidjenje nameće kao jedino validno i da zbog vlastitog vidjenja sudi umetniku ili ga marginalizuje. Danas je marginalizacija opšte prisutan proces. Kao neko ko je trpeo torturu komunizma (bio psihički ali i fizički zlostavljan) kazaću nešto što će vam zvučati možda idiotski. Naime, komunizam je bio bolji – kada su me maltretirali, tukli i zabranjivali, ja sam bar znao da vredim. Znao sam da me oni cene i da zbog toga žele da me ućutkaju, da spreče objavljivanje mojih dela i mojih mišljenja... Danas, u kapitalizmu, drugačije mišljenje biva sistematski marginalizovano, a umetnik sasvim izolovan... Zbog toga ćete kod mene, kao izraz pobune protiv malogradjanskog duha često pronaći i radove u kojima ima eksplicitnih strejt, gej i lezbijan ekspresija. Kao prvo, zbog izrazite homofobije današnjeg društva, osećam potrebu da se stavim na stranu gej i lezbijan populacije. Kao drugo, ja naprosto volim da naljutim one koji čine spregu krupnog kapitala, politike, medija i gangsteraja. Najzad, i možda iznad svega, ja volim LEPOTU, a za mene su LEPOTA isto što i LJUDI.

 

                            Nikola Kitanović 

Top  ©2000-2008 NovoSlovo All Rights Reserved, Sva prava su zaštićena